Zapažanja iz biblioteke

                              

        Volim da čitam knjige i odlazak u knjižaru ili biblioteku za mene predstavlja posebno zadovoljstvo. Iako su neki pomislili da sam "knjiški moljac", zapravo sam samo jedna, sasvim obična osoba koja voli da svoje vreme kvalitetno troši čitajući knjige. Vreme provedeno u biblioteci me takođe navodi da analiziram ljude koji dolaze po knjige, kao i njihovo ponašanje prilikom čitanja ili čekanja. 

Ovo su neka od mojih zapažanja:

• Sve više ljudi dolazi u biblioteku sa uključenim mobilnim telefonima i bez pardona obavljaju razgovore dok čekaju knjige ili samostalno traže u fondu. To ne bi bio problem kada bi se to obavljalo diskreno, bez mnogo buke i skretanja pažnje. Možda su to oni isti pojedinci kojima mobilni telefoni zvone na ispitima, u biokopima, pozorištima, itd. 

• Uočio sam da ljudi vole da žvrljaju po knjigama. Crtanje i žvrljanje je često tumačeno kao znak loše koncentracije ("Neko se smorio nad knjigom"). Pojedini bi dotali da je to i znak nekulture. U taj red kritičara spada i moja malenkost. Naime, smatram da je izrazito neprimereno, nekulturno i loše žvrljati po knjigama koje nisu lično vlasništvo. Time što je neko uzeo knjigu na čitanje, i za to plaća (ili ne) članarinu, ne znači da on stiče prava apsolutnog iskorišćavanja te knjige. Tako sam u knjigama  iz biblioteke pronašao brojne crteže, grafite, lične poruke, smernice ili prepravljanja tuđih reči. Zamislite, neko je našao za shodno da menja ili precrtava rečenice autora! Isto tako, nalazio sam i knjige u kojima su pojedini, u fusnotama, dopisivali sopstvena zapažanja o knjizi, piscu ili određenim rečenicama i pasusima. Kao da za to ne postoji blog ili sveska.

Jedno od zapažanja nepoznatog autora na kraju knjige

Nečija lična zapažanja

• Tu je i podvlačenje rečenica koje su ostavile neki utisak, ili su potrebne zarad citiranja. Lično, ako mi se dopadne neka rečenica ili pasus, na jednom posebnom papiru zabeležim stranu gde sam to našao, i kasnije, nakon čitanja knjige, te rečenice ili pasuse zapisujem u posebnu svesku za citate. Nije teško biti fin, a i ono što je neko podvukao, ne mora da znači da će se i nekom drugom, koji bude čitao tu knjigu, takođe dopasti.

• Koliko ljudi vode računa o stanju knjiga koje pozajmljuju?  Sve zavisi od osobe do osobe, tj od slučaja do slučaja. Nažalost, jako veliki broj knjiga ima neka oštećenja ili nedostatke. Mnogima otpadaju listovi ili korice. Kada se to desi, ja obično uzmem selotejp ili lepak i pričvrstim tu stranicu ili koricu. Jednostavno vodim računa o tome da se ta knjiga (zbog lošeg kvaliteta izrade ili nemarnosti) dodatno ne raskopusa. Mnogi vole i da piju kafu ili sokove dok čitaju knjige. Osveženje je uvek dobrodošlo, ali moramo voditi računa da nam se sadržaj iz naših šolja i čaša ne nađe i na papiru. Tako postoji veliki broj knjiga koje su umrljane, prvljave i izmazane. Ko zna gde su ljudi čitali te njige, gde su one bile odlagane i u kakvim uslovima. Knjige prilikom povratka bibliotekari ne proveravaju, tako da onaj ko je na neki način oštetio knjigu, ostaje nekažnjen ili upozoren.

kafica 

                                                

• Zanimljivo mi je i to što sam na pojedim knjigama pronašao njihove cene. Bibliotekari nisu našli za shodno, ili ih je mrzelo da izbrišu cenu knjiga koje su dobili ili kupili. 

Cenovnik 

• Često, zbog neažurnosti elektronskog kataloga, ljudi pomisle da su pronašli neku knjigu u fondu i onda nastaje problem kada im bibliotekari saopšte da je ta knjiga zauzeta. Elektronski sistem i program za evidenciju knjiga mora da bude efikasniji i ažurniji, a sami korisnici biblioteke strpljivi i tolerantniji. Primećuje se napredak i veće razumevanje, ali je potrebno da se još više podigne kvalitet usluge,  kao kultura ponašanja korisnika biblioteke.

• U toku leta kada radi sistem za rashlađivanje ili u toku zime dok radi grejanje, biblioteka ima i raznovrsne posetioce. Naime, veliki broj ljudi dolazi u biblioteku kako bi tu potrošio svoje vreme, ugrejao se ili rashladio. Mnogi od njih tu i doručkuju, ručaju ili večeraju, dok usput "čeprkaju" po knjigama. Uglavnom su to stariji građani ili beskućnici. Ne treba im zameriti, ali ponekad, ovo ume da bude neprijatno.

Mnogi beskućnici u toku zimskog perioda u biblioteci traže spas i mesto za dremku

• Tu su i pozitivne i lepe stvari koje se mogu uočiti u Biblioteci grada Beograda. Evidentno je da sve više ljudi dolazi da uzima knjige, i da je veliki broj mladih ljudi, studenata i srednjoškolaca među članovima. U Biblioteci možete i upoznati neke ljude, zaljubiti se u nekoga, dobiti inspiraciju, preporuku za čitanje ili saznati nešto novo i nesvakidašnje. Možete pronaći brojne knjige koje će vam pomoći da se opustite, uživate i provedete kvalitetno vreme. Isto tako možete pronaći knjige koje će vam pomoći prilikom pisanja seminarskih radova, projekata, eseja, knjiga..U biblioteci možete dosta toga, bitno je imati želje i otići u nju.

Čitajte knjige, jer su one, možda, i poslednji čuvari od dosade i patetike - Milan Trpković

"Hay-on-Wye" - grad knjiga

Na granici između Engleske i Velsa, smešten je jedan mali gradić Hay on Wye, pravi raj za sve ljubitelje knjiga, upravo zbog činjenice da je ovaj grad od 1977. godine postao "grad knjiga".

Dvorac "Hay" iz 12.veka

     Idejni tvorac "grada knjiga" je bibliofil  Ričard But, koji odlučio da  objavi nezavisnost Hay on Wye-a kao carstva knjiga, a sebe proglasi monarhom. Ričard je svoju prvu knjižaru otvorio 1961. godine i postepeno su police sa knjigama počele da zauzimaju sve više prostora u njegovoj kući. Posle nekoliko godina, police sa knjigama su se našle i u njegovoj dvorišnoj kućici za alat, da bi na kraju knjige bile izložene  i u dvorištu zamka Hay. Još nekoliko ljudi se priključilo ovoj inicijativi i tako je nastala najveća "secondhand" knjižara na otvorenom prostoru u svetu. Ova ideja je zaživela i vremenom je stekla veliki publicitet. Sa carstvom knjiga nastao je i otvoreni festival knjiga koji se održava svake godine u maju. Na festivalu se okuplja veliki broj ljubitelja knjiga, kolekcionara, pisaca, trgovaca i znatiželjnih ljudi koji uživaju u kupovini knjiga, razmeni mišljenja, muzičkom i festivalskom programu, kao i lepotama  ovog malog gradića. Često ovaj festival nazivaju i "Vudstokom uma", kako je to jednom rekao bivši predsednik SAD- Bil Klinton.

Hay festival knjiga 

Ovaj gradić ima između 1500 i 2000 stanovnika,  nije razvijeni privredni centar, ali jeste razvijeni centar knjiga u kome se godišnje proda više od milion primeraka. Jedna originalna ideja čoveka koji je voleo knjige, podigla je ovaj gradić iz "mrtvih" i ekonomski ga oporavio. Ričardov projekat godišnje privlači veliki broj ljudi i time omogućava ostalim sugrađanima da zarade novac kroz prodaju suvenira, hrane i pića, smeštaja i drugih stvari. 

U gradu danas ima oko 30 biblioteka, tako gotovo na svakom uglu možete uočiti police sa knjigama. Ovde možete pronaći knjige iz celog sveta, a većina je na engleskom jeziku. Žanrovi knjiga su različiti,  kao i same cene, ali uvek ima polica koje su namenjene "za svačiji džep". Narednih nekoliko slika dočaraće vam izgled ovo gradića iz snova za sve ljubitelje knjiga:

Definitivno, ovo je mesto hodočašća za sve ljubitelje knjiga. U koliko neko izrazi želju da mi se pridruži, biće mi drago da zajedno organizujemo put u "carstvo knjiga". :)

Milan Trpković 

Sezona komaraca

"Srećna sezona komaraca svima koji slave!"

Ovako sam putem malo ironije želeo da obeležim početak sezone komaraca. U isčekivanju zaprašivanja komaraca, rešio sam da napišem neke zanimljivosti o njima. 

Ovi insekti postoje 170 miliona godina, a ljude progone svake godine sa dolaskom lepšeg vremena. U toplijim krajevim su prisutni u toku cele godine, a neki od njih mogu da prenose opasne bolesti. Postoji oko 3000 različitih vrsta komaraca, a naš najčešće napadaju "Tigrasti komarci".

Bitno je da naznačim da nas ujedaju (ubadaju) samo ženke, dok je ostatak muške populacije komaraca vegerarijanski nastrojen. Ženkama su za pravljenje jajašca potrebni određeni proteini, koje nalaze u krvi svojih žrtava. Prilikom uboda, komarac nam ubrizgava određeni protein kako bi sprečio brzo zgrušavanje krvi, i usled toga kasnije osećamo svrab, otok i tada počinje besumučno češkanje.

Srećom danas postoji jako veliki broj hemijskih preparata i sprava koje nam pomažu u sprečavanju i suzbijanju komaraca. Ali i pored tih vidova odbrane, uvek postoji šansa da nas komarci pronađu put do nas. (U nastavku teksta ću vam podeliti jedan zanimljiv i, pomalo, smešan savet kako da se odbranimo od komaraca)

Svi potnajemo nekog (ili smo to i sami) ko kaže da je magnet za komarce. Mnogi ljudi govore kako su neodoljiva meta za komarce zato što imaju "slatku krv". Postojala je i teorija po kojoj komarci napadaju ljude sa tačnom preciznošću što se krvnih grupa tiče. Međutim, naučnici su odbacili ovakvu mogućnost. 

Ono što još povezuje komarce i krv jeste jedna sjajna marketinška parola Instituta za transfuziju krvi jedne od saveznih država SAD. Naime, na oglasnoj tabli ispred instituta su napisali poruku koju ću parafrazirati: "Komarci vam uzimaju krv, ali vam za uzvrat ne daju ništa osim dosadnog svraba. Mi vam za krv nudimo sendvič, sok i kolač." Mene je ova rečenica pre par godina podstakla da odem da dam krv i od tada sam redovni davalac. U koliko imate vremena, priključite se dobrovoljnoj akciji davanja krvi i spasite nekom život. Vaših 5 minuta stvarno mogu da pomognu mnogim osobama koje trebaju da se operišu i kojima su potrebne doze krvi.

     ********

Ovo je zanimljiv tekst koji sadrži  i preporuku kako se odupreti komarcima :

"Naučnici godinama proučavaju metode kojima  ova šestonožna majušna stvorenja pronalaze svoje žrtve. Toplota tela igra izvesnu ulogu, ali ih privlači ugljendioksid koji isparava. Kad je u pitanju miris, neki komarci imaju vrlo čudan ukus: vole smrdljive čarape! Znoj naših nogu sadrži mešavinu supstanci kojima pripada, na primer, i butanska kiselina. Ono što nama smrdi, za komarce je privlačan miris! 

Imao sam prilike da to lično testiram u Međunarodnom institutu za istraživanje insekata (ICIPE) u Keniji. U poseban šator postavili smo dve zamke za komarce: u jednu smo stavili nošenu čarapu, a u drugu, radi kontrole, tek opranu. Dvesta komaraca je celu noć moglo da bira između moje nošene čarape i jedne nenošene. Sledećeg dana smo sveli račune. Rezultat je bio sledeći: kod nenošene čarape u klopku su ušla samo dva komarca, a kod nošene čarape čak osamdeset! To je čist dokaz da nošene čarape privlače komarce." ~ Ranga Jogešvar, knjiga: "Ima li još pitanja?"

Navoručenije: Iznošene čarape stavite na terasu ili negde kako bi ste odvukli komace! Ko bi rekao da ženke komaraca uzbuđuje miris naših čarapa. :)

I za kraj još jedna zanimljiva činjenica. U Finskoj postoji Svetsko prvenstvo u ubijanju komaraca . Pravila su prosta: Treba ubiti što više komaraca za 5 minuta koje imate na raspolaganju. Trenutni svetski rekord je 21 ubijen komarac. Mislite li da možete bolje od ovog rekorda? 

Milan Trpković 

Opraštanje

Žan Pol ~ "Čovek nije nikad tako lep kao kad moli za oproštenje ili kad sam oprašta."

           Prošlost je ta sa kojom se borimo na našem putu ka budućnosti. Duhovi prošlosti, na neki način, još uvek obitavaju u nama. Često nam ne daju mira, mute nam osećanja, a još više misli. Težimo da se borimo protiv te prošlosti kojoj nismo još uvek oprostili za sve ono što nam je učilina, dala, rekla, pokazala... Ta naša negativna i čudna zaostavština misli i osećanja koja nas prati, gotovo uvek, poprima oblik nekog ljudkog lika, osobe koju smo ranije voleli, cenili, poštovali, a sa kojom više, iz određenih razloga, nemamo kontakt i bilo kakve dodirne tačke. U većini slučaja je to osoba koju smo voleli na određeni način i koja nas je povredila u određenom smislu. Kao što Debi Ford (spisateljica iz oblasti popularne psihologije) kaže "možda još uvek volimo osobu koja nas je povredila, pa bismo radije bili povezani s njom makar i negativnim osećanjima". I tako smo često sa tom osobom povezani u vidu negativnih osećanja i učestalih loših podsećanja. Ali se sve to može promeniti. Za to služi opraštanje.

          Opraštanje je korisno. Usudio sam se to reći jer sam i sam nekoliko puta oprostio ljudima. To što sam oprostio ne znači da sam postao kukavica ili nečiji otirač za noge. To znači da sam se oslobodio jednog negativnog naboja koji me je remetio u mnogim stvarima. Pogledao sam svojoj prošlosti "u oči", sagledao je onakva kakva je bila u mojim mislima, i zatim sam je pustio da ode, oprostivši joj sve. Svi oni darovi mog života koje sam poklonio određenim osobama, grupama ili ciljevima, nakon opraštanja mi se kompezovalo u vidu jednog predivnog i najvrednijeg dara- slobode. Oslobodio sam se nagativnih misli i svega onog što mi je tištilo emocije, zadirkivalo razum i povređivalo dušu. Nisam oprostio zbog drugih, već sam to uradio zbog sebe. Time sam  vratio i svu onu energiju koju sam dao drugima i usmerio je ka novim stvarima koje želim da ostvarim u svom životu.

         Kako sam to mogao? Bilo je teško, to moram da priznam. Ranije sam umeo da praštam, ali ne u tolikoj meri i sa tolikom dozom oslobađanja.  Vremenom sam učio i postao zreliji, a samim tim i mudriji. Dosta sam pažnje posvetio proučavanju ove tematike kako bih pomogao sebi. Za to postoje brojne knjige i časopisi, a tekstove na tu temu možete naći, gotovo svakodnevno, u dnevnim novinama i na internetu. Najbolje je kad o  toj temi porazgovarate i razmenite iskustva sa prijateljima. 

Jedna knjiga koja me je u velikoj meri podstakla da razmišljam na ovu temu je sjajna knjiga u izdanju Lagune - "Koliba" (autor Vilijem Pol Jang). Ovu knjigu će ili hvaliti ili kuditi. Meni se dopala i smatram je vrlo korisnom. Ona je bila, na neki način, inicijalna kapisla da počnem da više mislim o ovoj temi i  pomogla mi je da počnem ponovo da praštam ljudima.

I za kraj jedna sjajna Indijska poslovica: "Grešiti je ljudski, a opraštati božanski".

Opraštajte drugima, opraštajte sebi, učinite život lepšim i "dišite punim plućima". 

Milan Trpković

Čovekov najbolji prijatelj - Slučaj "Hačiko"

Zasigurno je većina nas gleda film "Hačiko- priča o psu" (Hachiko: a dog's story). 

Film  je priča o snažnoj i dirljivoj vernosti i lojalnosti, urađen na osnovu istinite priče iz Japana (više na ☛  http://en.wikipedia.org/wiki/Hachik%C5%8D) , o psu rase - Akita, koji je nakon smrti svog vlasnika, svakoga odlazio na železničku stanicu i tu ga čekao da se vrati. Ustaljena praksa i njegovog vlasnika je bila da ga pas prati do železničke stanice kada je kretao na posao, i da ga uveče na istom mestu sačeka. Jednog dana, vlasnik je umro, ali je ga je Hačiko čekao na stanici. I to je radio svakoga dana, dok i sam nije uginuo. Ukoliko niste odgledali film, koji je američka adaptacija istoimenog japanskog filma, onda Vam toplo preporučujem da to učinite!

Danas sam pročitao jednu priču o "novom Hačiju". 

Migel Guzman je preminuo 2006. godine u Argentini. Njegov Nemački šepard (ovčar), po imenu "Kapiten", pobegao je iz svoje  kuće i od tada živi na groblju u kome je sahranjen Migel. Kapiten je odbijao da se vrati kući. Osoblje koje radi na groblju, preuzelo je odgovornost za hranjenje i brigu o ovom psu, dok je on i dalje motrio i čuvao njegovog vlasnika. Porodica nije pokušala da psa vrati kući, smatrajući da bi pas ponovo došao na groblje. Oni su duboko uvereni da će pas ostati tu sve do svoje smrti. Kapiten je primer vernosti i iskrene ljubavi prema svom vlasniku, i već je dobio novi nadimak: "Hačiko Kapiten".

Ovo je Kapiten

Psi su čoveku najbolji prijatelji! Ili to bar iz ugla moje percepcije. Postoji puno ovakvih i sličnih priča u kojima su psi ostavljali svoje živote braneći svoje gazde ili su spasavali ljude iz raznih situacija. Postoji i druga strane medalje. Psi su i napadali ljude, često im nanosili povrede, i ne retko su ih i ubijali. Ali zbog tih stvari ne treba generalizovati i reći da su svi psi dobri ili su svi psi loši. Oni su baš kao i ljudi - pojedini su dobri, a pojedini su loši, i za to postoji mnogo faktora i razloga. No da se vratim na priču o psima. Svako ko je imao prilike da oseti ljubav svog (ili nekog drugog) psa, zna će ono o čemu pišem. Ta obostrana radost, sreća, isčekivanje, ali i tuga, ljutnja i, ponekad, bes, sastavni su deo odnosa između ljudi i pasa. Jednom je neko rekao: "Ako želiš da kupiš ljubav, onda kupi psa". Ali, da ne bih preterivao i pisao dosta o ovoj temi, jer mi je tekst kao cilj imao da skrenem pažnju na priču o Hačiku i "novom Hačiku", završiću jednim od mojih omiljenih citata: "Ako psi nisu u raju, tada želim ići upravo onamo kuda su oni otišli" ~ Vil Rodžers. 

Autor: 
Milan Trpković, ponosni vlasnik dva psa...dva najbolja prijatelja.

Izlečila me je vera

Pitanje vere u neke stvari, ljude, Boga, predmete ili reči koje čujemo je pitanje koje nas svakoga dana okružuje i koje od nas traži odgovore. Isuviše puta smo čuli da je neko odustao od nečega baš zato što više nije imao vere u sebe ili nekog drugog. Vera je snažan pokretač, i isto tako, vera je snažan odgovor na mnoga pitanja i probleme koji nam se postavljaju i nameću u životu.

Podeliću sa vama jednu priču o iskrenoj veri o ozdravljenju i boljem životu.

Jednoga dana, stari deda je otišao kod lekara u bolnicu na pregled. Rešio se na ovaj potez iako ranije nikada nije išao kod lekara. Razlog je bio taj što je osećao jake bolove u grudima već nekoliko dana i počeo je dosta da kašlje i da se oseća iscrpljeno.

Mladi tim lekara  je pregledao dedu i nakon pregleda rezulzata i analiza, ustanovili su da deda boluje od teškog oblika raka na plućima, bolesti koja se teško leči i gotovo je neizlečiva za nekog u njegovim godinama. Ali su se rešili da to deki saopšte na jedan šaljiiv način, zato što su i oni sami verovali da njemu nema spasa, pošto je dosta star.

Deda ih je čekao u ordinaciji. Kada su se se lekari pojavili, deda ih je upitao: "Šta se dešava sa mnom, hoću li ozdraviti? Ima li nekog leka za mene?"

Lekari su mu odgovorili: "Deda, tebe samo ilovača spašava". (misleći na ilovaču na groblju, tj. da će dedu jedino spasiti smrt i sahrana, od tih strašnih bolova i opake bolesti).

Deda im se zahvalio na pregledu i otišao je kući.

Prošlo je nekoliko meseci i u istoj bolnici se pojavio deda, uputivši se kod istih lekara. Kada su ga videli, oni su ostali zaprepašćeni činjenicom, kako je deda uspeo tako dugo da preživi. Kako do sada nije umro?

Upitali su ga: "Deda, šta ste vi radili ovo vreme, uspeli ste da se izlečite?"

Deda im je odgovorio: "Stavljao sam ilovaču na grudi, baš onako kako ste mi vi rekli. Rekli ste mi da mi samo ilovača može pomoći. I eto mene, došao sam da vam se zahvalim na ovom leku i preporuci. Hvala vam!"

Deda je uspeo da se izleči običnom ilovačom, zemljom koja nema gotovo nikakve mogućnosti da nekoga izleči od teških bolesti. Dedu je zapravo izlečila VERA, vera u to da će mu ta ilovača pomoći.

U koliko stvano verujete u nešto da će vam pomoći, i ako iskreno ubedite sebe da je nešto što radite dobro po vas, onda će vam se to i ostvariti (barem u velikom broju slučaja). Ovo može i da predstavlja placebo efekat, odnosno moć autosugestije, ali o tome u nekom drugom tekstu.

Ono što želim da ukažem jeste da uz jaku veru u sebe i određene stvari, možete da pobedite mnoge neprijatelje, ostvarite prosperitet, ozdravite i budete srećni. Brojni su primeri za ovo iz svakodnevnog života. Sigurno ste i vi čuli neku ovaku priču.

Toplo vam preporučujem da pogledate ovaj dokumetarac koji govori o tome kako se čovek može sam izlečiti. Izlečiti verom. Izdvojite malo svoga vremena i uživajte u ovom filmu, jer je jako poučan.

Vaš,

Milan Trpković 

SVE ŠTO TREBA DA ZNAM, NAUČIO SAM JOŠ U VRTIĆU ~ ROBERT FULGAM

Sve što treba da znam, o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naučio sam još u vrtiću. Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju dugog uspona školovanja, nego se krila u pesku dečijeg igrališta.

A evo šta sam tamo naučio:

- Sve podeli s drugima.

- Igraj pošteno.

- Ne tuci ljude.

- Svaku stvar vrati, tamo gde si je našao.

- Počisti za sobom.

- Ne uzimaj ono što nije tvoje.

- Kada nekoga povrediš, izvini mu se.

- Peri ruke pre jela.

- Pusti vodu u toaletu.

- Topli keks i hladno mleko su zdravi.

- Živi uravnoteženo: malo uči, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i pleši, igraj se i radi – svaki dan, od svega po malo.

- Svakog poslepodneva, odspavaj.

- Kad izađeš u svet, budi oprezan u saobraćaju, drži se za ruke i ne udaljavaj od svog druga.

- Ne zaboravi da čudo postoji. Seti se one semenke u plastičnoj čašici: koren je krenuo u dubinu, stabiljka u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.

- Zlatne ribice, hrčci, beli miševi, čak i semenke iz plastične čašice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.

A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reči, koju smo naučili – najveće i najvažnije od svih reči – VIDI.

Sve što je potrebno znati, sadržano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav život.

Uzmite bilo koje od navedenih pravila, dodajte mu teške, odrasle i zvučne reči i primenite na život svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome živimo – i videćete da će pravilo ostati jasno, tačno i čvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio naš svet, kada bi smo svi – čitav svet – oko tri popodne, pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo, gde su je našle i da počiste nered za sobom.

Kao što je istina, ma koliko smo već odrasli, da je kad izađemo u svet, najbolje držati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

ROBERT FULGAM

Preporučujem istoimenu knjigu u izdanju Alnaria ili Mono&Manjana :)

Milan Trpković